СЕОСКА ШКОЛИЦА: ЗЛАТНО ЈАГЊЕ- Светлана Велмар Јанковић (Драматизација )

субота, 20. децембар 2014.

ЗЛАТНО ЈАГЊЕ- Светлана Велмар Јанковић (Драматизација )

Грб Немањића

Принц Растко Немањић, рад Стевана Тодоровића,

који се чува у цетињском манастиру.

ЛИЦА: Растко, Вукан ,Стефан ,приповедач, Стефан Немања , Ана , 2 стражариа, вук Сиви , јагње, неколико другара.

Сцена је подељена на три дела. Први представља спаваћу собу дечака , оскудно опремљену, 3 простирке, свећњаци и неки симбол Немањића, други , импровизована библиотека од неколико полица или ковчежића са књигама. Трећи део је простор где се дечаци напољу играју, ту су стражари и мало даље шумица од неколико стабала , направљених од стиропора у којој ће се крити вук.

Костими се лако могу направити од картона , дрвета,канапа ( шлемови, мачеви, лук , стреле, штитови са обавезним грбом Немањића) стиропор за два , три дрвета,.. родитељских мајица које са каишем , могу послужити као тунике, хеланке, разни украси за Стефанове и Анине хаљине, мало маште и уживанција....

(У просторији на простиркама леже три дечака. Два спавају, трећи је уплашен и покрива се покривачем по глави. По могућности простор уредити да подсећа на просторије средњевековног дворца)

Пустамо српску средњевековну музику, можда ћемо користити и пројектор.
https://www.youtube.com/watch?v=C71lk6Yc8dA

Када музика престане на сцени се појављују предшколци.

ПРЕДШКОЛАЦ 1: У времена она стара,

У мрачноме средњем веку,

Државица Светосавска

Беше права светлост свету!

ПРЕДШКОЛАЦ 2: Та неслога и завада,

Код Срба је баш у јеку,

како данас, так и онда

у дванаестоме веку.

ПРЕДШКОЛАЦ 3: Кад је владар Срба био

Немања, мудра глава,

Који земљу сву измири

И одбрани од Варвара.

ПРЕДШКОЛАЦ 4: Немања би данас био

Владар свима врло чудан,

Јер за раскош и богатство,

Он баш није био жудан.

ПРЕДШКОЛАЦ 5: Живео је тихо, скромно

Са женицом својом Аном,

А злато је и сувишак,

Делио са сиротаном.

ПРЕДШКОЛАЦ 6:Градио је цркве свете,

Од камена и врлина,

Беше у њег једна жеља,

Да добије трећег сина.

ПРЕДШКОЛАЦ 7: Молио се с* драгом Аном,

Бог да чује и да прости,

Да им даде дете златно ,

за утеху у старости....

ПРЕДШКОЛАЦ 8: Благи Господ све баш чује,

Знаде сваког срца тајну,

Он услиши добре људе

и посла им звезду сјајну:

ПРЕДШКОЛАЦ 9: Родио се мали Растко!

Анђео што свима треба,

Вољаху га нежно, силно,

Баш ко да је дар са неба.

ПРЕДШКОЛАЦ 10: А Растко је био дете,

Мило, кротко и најдраже,

Очи крупне , небоплавне,

Сви га воле, свуд га траже.

ПРЕДШКОЛАЦ 11: Волео је да се игра,

Радост да са другим дели,

Кажу да се стално смешк*о,

Никад да се гласно цери.

ПРЕДШКОЛАЦ 12: Да послуша старијега,

Он је увек био вредан,

Учио је, постио је,

У молитви био предан.

ПРЕДШКОЛАЦ 13: И жалостив он је био,

Сиромашка кад угледа,

Да му хитро припомогне,

Вредан поклон да му преда.

ПРЕДШКОЛАЦ 14: Учио је од свог оца,

Душом својом да узраста,

Баш к*о да је нежна грана,

Великог и снажног храста.

(Предшколци одлазе са сцене и излази приповедач.)

ПРИПОВЕДАЧ (Александра): Дечак се бојао вукова.

Урликали су ,ноћу, из шума око града -тврђаве у којој је живео. Град се звао Рас, а дечак Растко. Био је најмлађи син господара града, великог жупана Стефана Немање. Док их је слушао како завијају, дечаку је изгледало да су врло близу, да ће часком стићи под кулу у којој је, на самом врху, спавао са своја два брата, Вуканом и Стефаном.

Једне зимске ноћи када је снег био висок, ваздух леден а месечина блештава- а такве су ноћи у свакој причи о вуковима, зар не?- урликање је постало страшно.

(Укључујемо завијање вукова, https://www.youtube.com/watch?v=wpARGeacrqg
неколико ученика ће имати маске вука и ,такође, завијати из једног удаљеног кутка сцене.Два стражара обучена у тунике и са шлемовима од картона, за појасом имају дрвену сабљу, у рукама картонски штит са грбом Немањића, ужурбано корачају и погледају на све стране, нешто шапућу.. Завијање престаје, настаје мир.)

РАСТКО: : ( Скида покривач са лица и тихо говори, чуди се браћи, јер дечаци мирно спавају.) Боже , како могу тако мирно да спавају док вуци бесне??? Можда се само праве да спавају? (Одједном сав премре)Шта се то чује? Нешто се шуња уз степенице. Да ли је то неки човек. Не , то не може бити човек: тако нечујно може да хода само звер.То се неки вук, непримећен, увукао у кулу и сад се већ попео, ту је. Испред врата. Сваког часа ће провалити.

(Растко баца покривач, усправља се у постељи и почиње да вришти. Браћа се буде, у собу дотрчавају стражари).

1.СТРАЖАР: Шта је било принче, шта се догодило?

РАСТКО: Вук је испред врата собе, огроман сиви са искеженим зубима.(говори кроз плач).

2.СТРАЖАР : Млади принче, у близини нема ниједног вука. Ту смо ми ,витезови ,да бранимо град од непријатеља па и од вукова.Нашем оштром оку не може ништа да промакне и од нас не може да прође кроз капије града. Оне су сада подигнуте, нема никаквих звери у граду, а камоли у Вашој кули.

ВУКАН: (Сањив и љут што је пробуђен) Какви вукови , шта се дереш кмезавче један?

СТЕФАН: Јао, што нас пробуди , плашљивко, како сам лепо сањао !!!Тражићу од оца да више не спаваш са нама.

(У собу улазе Стефан Немања и Ана).

АНА : Сине, у близини нема ни једног јединог вука, они су далеко, тамо изван града, у шумама. Не смеју ни да се приближе , боје се људи и ватре.

РАСТКО: Али чуо сам га како се шуња уз степенице до наше куле, стајао је пред вратима и дахтао. Јесте , јасно сам чуо.

СТЕФАН НЕМАЊА : Сине мој, немој се бојати, ноћас ће те чувати Миљан, наш најбољи витез, биће целу ноћ поред твог кревета. Цео град је обезбеђен, капије су затворене, мостови подигнути, на свакој кули налазе се по два стражара.

2.СТРАЖАР : Све за младог принца господару!

(Витез остаје, дечаци лежу у кревет, родитељи их покривају и одлазе..)

******************************************

(Освануо је нови дан. Вукан и Стефан се играју у соби. Замишљају себе као велике војсковође и владаре.)

СТЕФАН: Хајде да од овог града направимо велику краљевину Рашку, ја ћу бити краљ!

ВУКАН: Хајде драги брате! Ја ћу бити твој најбољи војсковођа, водићу сву војску, ратоваћу, освајаћу многе земље, ти ћеш владати и у моје и твоје име подизати задужбине!

(Растко их посматра и прилази.)

РАСТКО: Хоћу и ја да се играм.

ВУКАН : ТИ!!!! Ти си обичан кмекавац и плашљивко који се боји вукова!

СТЕФАН:Вриштиш ноћу и увлачиш се као пуж у кућицу од страха. Где ти је храброст? Ниси достојан да будеш син свога оца.

ВУКАН: (подсмешљиво)Још си мали и кукавица. Играј се сам.

РАСТКО: Али...ја....бих ипак са вама.....

ВУКАН:Знаш ли малиша да смо окружени густим шумама?

РАСТКО: Знам...

СТЕФАН: Знаш???? А знаш ли да идемо у лов на ЛЕСНИКА???!!!!!

РАСТКО :Па овај....

ВУКАН: Знаш ли плачљивко уопште ко је ЛЕСНИК???

РАСТКО:То је дух који господари зверима,живи у шуми. Он је пастир чије стадо чине јелени, кошуте, зечеви које чувају вукови или рисеви.

ВУКАН: (уноси се у лице Растку) Његови образи су плави, очи зелене и буљаве, обрве чупаве, а брада дуга и зелена.

СТЕФАН: Има рогове и копита. Необично је одевен, увек носи леву ципелу на десној нози, а кожух закопчава на погрешној страни. Нема сенку и крв му је плава.

РАСТКО: Кад хода кроз дубоку шуму, главом дотиче крошње највишег дрвећа, а кад се креће по ивици шуме или жбуњу, постаје патуљак, често тако мален да се може сакрити под једним листом.

ВУКАН:Боји се питомих предела, али је суверени господар у шуми, где је увек спреман да путнике заведе на погрешан пут или да уплаши ловца.

СТЕФАН:Он господари ВУКОВИМА које једном годишње окупља у шуми да би одредио плен за наредну годинууууу (Уноси се Растку у лице). Ми , кмезо, идемо да га тражимо, а ти не можеш са нама јер си плачко.(Окрећу се и одлазе, Растко довикује за њима).

РАСТКО: Не заборавите да одећу обучете наопачке и леву ципелу на десну ногу, да се заштитите од чаролије, прочитао сам у књижници....не чују...

(Растко покуњено одлази, на сцену излази приповедач)

ПРИПОВЕДАЧ: Зима је најзад прошла. Стигло је пролеће, али страх у дечаку се није смањио.Напротив, као да је растао.

Једног топлог априлског дана пожелео је да се опет игра са браћом и њиховим друговима на озеленелој пољани поред градског трга. Можда су већ заборавили његову бруку? Можда ће хтети да га приме?

Али нису заборавили. Чим им је притрчао почели су да му довикују „Бежи ти мали! И „Склони се плачљивко!“.

Растко је побегао у књижницу. Ту се неко време склањао од браће и од њиховог подсмеха. Свуда унаоколо стајали су дрвени сандуци , мањи и већи, са пажљиво сложеним завијуцима, свицима, од пергамента. У то време, о ком причам, ти исписани свици су представљали књиге.

( У једном углу учионице имамо импровизовану библиотеку ( полицу са књигама), ту Растко разгледа књиге док приповедач приповеда).

РАСТКО: Баш су дивне ове књиге. ( узима једну у руке и листа, немамо свитке L ))Ова је баш лепо украшена.Гле,Христос,Богородица. Како је лепа Богородица окружена овцама и јагањцима.Како је лепо ово мало јагње, обојено бојом злата. Боже, као да ме гледа.Баш сам срећан што сам ову књигу пронашао. Дивно си јагњешце.

(Љуби слику , затвара и оставља књигу, одлази до кревета, моли се и заспева, браћа већ спавају. На сцену излази приповедач.)

ПРИПОВЕДАЧ:Те вечери је, после молитве, лако и безбрижно утонуо у сан. После много месеци, први пут му није пало на памет да ослушкује чују ли се вуци, оданде из шуме.

Одједном ,у сну ,угледа лопту сву од чудесног сјаја како се котрља према њему. (Гле, па то није лопта него оно мало златно јагње. Баш је смешно и слатко! Хоп, хоп, хоп и зауставило се пред Растком. Погледало га је и проговорило:

( На сцену је већ ушло јагње и налази се поред Растка, клекнуло је и прича му.)

ЈАГЊЕ: Слушај ме,и сутра ће бити диван дан.Изађи да се играш лоптом и играј се сам. У подне, капије града ће се, као и обично, отворити да приме гласнике и путнике намернике.Ти неопажено истрчи, у игри, за лоптом и приближи се шуми. Лопта ће се откотрљати у шуму а ти потрчи за њом. Слободно. Не бој се. Кад се нађеш у шуми, испред тебе ће изаћи велики, страшан вук. Искезиће зубе и страшно зарежати. Пожелећеш да побегнеш, али то никако не смеш да учиниш.САВЛАДАЈ СВОЈ СТРАХ како знаш и умеш,примакни се вуку, погледај га у очи и мирно му заповеди да седне као да није вук, него обичан пас. Ако будеш МИРАН и ОДЛУЧАН- а знам да ћеш бити- вук ће те послушати. Али ако му окренеш леђа и почнеш бежати, стићи ће те и онда ти нема спаса.

( Јагње примиче главу до Расткове, помази га и одлази. )

*****************************************************************

(Растко устаје весео и расположен. Узима лопту крпењачу .)

ВУКАН: Где ћеш? Плачко хоће да се игра? Погледај Стефане! Хахаха!!!!

СТЕФАН: Па мораће сам, кукавице нико не жели у друштву. Хајде Вуки да нађемо нашу дружину.

( Вукан и Стефан загрљени одлазе, Растко узима лопту и игра се сам. Лопта му одједном одлази ка шуми и он креће за њом .)

1.СТРАЖАР: Принц негде оде.

2.СТРАЖАР: Не удаљуј се , принче! (викну)Не смеш, опасно је! Не прилази шуми , има звери!

РАСТКО: Одмах се враћам .(Одлази за лоптом.)

( Шума је неколико импровизованих стабала од стиропора. Између стабала је наш страшни вук Сиви. Растко се сагиње, узима лопту, усправља се и пред собом угледа вука.Вук режи и кези зубе. Растко стоји као укопан неколико тренутака. Одједном,коракне унапред једном, па други, па трећи пут. Вук режи и узмиче. Више није био страшан. Растко га гледа право у очи. Вук је полако престајао да режи и кези зубе и онда се сасвим умири.)

РАСТКО: Седи. Седи доле.

(Гледали су се, после неколико тренутака вук обори главу и послушно седе. Растко му приђе, подиже, својом малом руком која је још подрхтавала, опасну вукову губицу .)

РАСТКО: Пођи са мном. Ти си мој. И ти си добар.

(Растко се креће ка стражарима, носи крпењачу у руци, вук хода поред њега. Стражари су згранути. Узимају оружје у руке.)

РАСТКО: Не, не, он је мој! Неће вам ништа!

(Мало поиздаље то посматрају Вукан и Стефан ,са дружином,и не могу да верују својим очима.)

ВУКАН: Стефане, да ли је оно Растко?

СТЕФАН:Јесте.

ВУКАН: Па он води вука!!!!

СТЕФАН: Растко –плачљивко, немогуће!!!!

ВУКАН: Дружино (обраћа се свој деци), хајде да видимо шта је ово.

(Сви заједно прилазе Растку и стражарима, вук режи на њих и кези зубе.)

ВУКАН: Ра..Ра...Растко јелл тто прави вввук??? (замуцкује од страха).

РАСТКО: Јесте, прави је, погледај само како је леп и снажан. ( Растко милује и смирује вука).

СТРАЖАР МИЉАН: Кнежевићу, Ви сте најхрабрији дечак кога сам видео (клања му се), укротили сте тако страшну звер.

( Другари се гуркају и домунђавају. Вук режи на њих , Растко га умирује.)

РАСТКО: ( обраћа се вуку) Не љути се Сиви, то су моја браћа и њихови другови. Знам да ме они ипак воле.

ВУКАН: Брате, много смо погрешили, од данас ти си наш вођа.

РАСТКО: Пођите са мном. (Прилазе код Стефана Немање и Ане који седе у импровизованом кутку дворца,то је уједно и соба у којој спавају деца)

СТЕФАН НЕМАЊА: (Поносно и узбуђено) Сине мој,победио си свој страх( узима Растка у крило). То је велика победа и ја ти честитам. Мајка и ја се поносимо тобом, зар није тако ,Ана?

АНА: Тако је. (Нежно пољуби Растка у образ) Знала сам да си храбар. Најхрабрији.

(Вукан и дружина покуњени стоје по страни)

РАСТКО: Могу ли да задржим вука?

С: НЕМАЊА:Да, можеш и мораш, јер ће он одсад стално бити уз тебе. Бољи ти чувар и није потребан.

(Вук се примиче Стефану Немањи и ставља главу на његова колена. Као пас.)

ПРИПОВЕДАЧ: Од тога дана дечак и вук се нису више растајали и од тада се Растко више ничега није плашио.

Знам, драга публико, да сте одавно погодили да је овај дечак Растко, онај исти младић Растко Немањић који је, једне ноћи , оставио и оца, и мајку, и браћу, и град Рас,и отишао, пешице, са грчким калуђерима, на Свету гору . Желео је да у потпуности свој живот посвети Богу...

Зато се , у једном манастиру на Светој гори, замонашио и добио име Сава. Постао је први српски архиепископ и просветитељ, а због силнога добра које је чинио људима, остао је као велики српски светитељ, наш Свети Сава.

У народу се вековима преносило предање да је , док је Сава био жив , у његовој близини био и велики сиви вук, као будни чувар.

(Сви глумци излазе на сцену, ређају се у полукруг, бајку завршавају следећом причом .)

РАСТКО: Срби верују да су вукови хртови Светог Саве и да их он чува. По том веровању, свети Сава им једном годишње, на Савиндан, о вучјим празницима, подели храну за целу годину. Вукове на деобу хране сакупља хроми вук.

ПРЕДШКОЛАЦ 14 ( Мица Црногорац): Некакав чобанин, верујући да су то празна веровања, опклади се са осталим чобанима да ће он на Савиндан провести ноћ на Тршићкој планини.

СТЕФАН НЕМАЊА: На Савиндан, одједном је засијала планина и Свети Сава се појавио на пропланку. Около су завијајући почели пристизати вукови. Чобанин од страха, кад је видео онолику множину вукова, побегне на храст и примири се у крошњи увелог, али неопалог лишћа.

АНА: Свети Сава је делио вуковима неком срну, неком овцу, неком зеца и тако редом.

СТРАЖАР МИЉАН: Када је разделио сав вучји плен, стигао је хроми вук, али већ остао без плена. Немајући му шта дати, Свети Сава му рече: „Ено теби оног човека што је на дрвету“.

АНА: Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом.

ПРЕДШКОЛАЦ 14 ( Мица Црногорац): Хроми вук остаде да чека да чобанин сиђе са дрвета, па да га поједе.Чобанин је увиђао да ће се или смрзнути или постати вучји плен.Зато он намисли да вука превари.

СТЕФАН НЕМАЊА: Свуче свој гуњ, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток који је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток па појури за гуњем, док чобанин скочи са дрвета и побегне у чобанску бачију.

СТРАЖАР МИЉАН: Пошто бачију затвори ,легне да спава. Хроми вук поткопа бачију испод прага, извуче чобанина и поједе га. Седам дана после, чобанин се појави жив у селу Тршићу, али хром у леву ногу.