Радионицу реализовале учитељице:
Весна Чаировић
Биљана Вуловић
Ових
дана, живећи, без видљивог разграничења, свој
професионални и приватни живот, на врло јасном примеру уочавам оно што је једна
од парадигми у којој се углавном одвија, а чему тежи, или би требало да тежи, све школско. Ради се о ономе о чему је говорио
и Дјуи
почетком XX века, да је потребно успоставити чврсту, недељиву, природну и
потребну везу између онога што се учи у
образовно васпитним установама и људског живота и стварности у којој се
образовање дешава. Сведок сам да се правила која намеће пандемија Covid 19 вируса врло дисциплиновано спроводи у школама на
свим нивоима. Али гледајући како се тинејџери понашају ван школских клупа и ван
школског дворишта, закључујем да они мере превентиве и заштите од заразе нису
разумели као своју потребу, већ као наметнута ограничења.
По ко зна који пут су ученици,
оно што се ради у учионици, и они, као што је
схватала моја генерација, и свака генерација пре, све оно што се ради
формално, у шта се не уђе суштински и не
нађе веза са личним интересовањем и потребама, ту, у учионици, и оставили. Дружећи
се ван школе већина њих не користи маске, не поштује правило "социјалне
дистанце", a при сусретима са друговима и другарицама се
грли и љуби... У парковима, на
игралиштима и на местима где се у групама окупљају, директно "дишу"
једно другом у лице. Није ово љубомора џангризавог старца који не разуме младе.
То је јасан доказ да ми старији, наставници, родитељи, медији, једном речју
васпитачи, нисмо до краја урадили свој
посао. Оно што је у овом случају различито од уобичајеног школског искуства, где
се последице изазване таквим приступом уочавају тешко и после више година, кад
је Корона вирус предмет (не)учења, постоји бојазан да ћемо их осетити веома брзо.
ОСТАЈЕ НАДА ДА НИСАМ У ПРАВУ. ДА ГРЕШИМ.
Оквирни сценарио за радионицу би требало да буде
неки допринос томе да се у сагледавању тренутног стања не упућују само критике,
већ се свима који процене да је она употребљива, пружа могућност да је са
младима реализују и да унапреде свест о свеукупној, свачијој одговорности за
очување здравља у околностима у којима сада живимо.
23.9.2020.
Горан Јоксимовић,
учитељ
РАДИОНИЦА: ПАНДЕМИЈА И ШКОЛИ И ВАН ЊЕ
Циљ
радионице:
Освешћивање опасности које по здравље и
живот са собом носи пандемија; подстицање ученика на поштовање правила понашања
која су у вези спречавањем заразе вирусом.
Исход
радионице:
Успостављена веза између примене правила
превенције везаних за пандемију, у школи
и ван ње, и понашање у свим околностима у складу са тим правилима.
1.
корак
– Води се разговор о правилима понашања везаним за пандемију која се примењују
у школи. Која правила су за њих значајна и по њима најважнија? Да ли се правила
поштују или не? Зашто? (и за „да“ и за „не“) Да ли се понашају поштујући
правила приликом дружења ван школе? Зашто? (и за „да“ и за „не“) Ако има
одговора „не“ разговарати о разлозима непоштовања правила.
2.
корак
– Ученици су подељени на групе (једна група 5 ученика). Сваки ученик добија
кратку причу са задатком да је прочита:
Пре двадесетак дана смо после школе, са
другарицама и друговима сви отишли у парк. Маске смо поскидали чим смо изашли
из школског дворишта, и дошли на омиљено место поред кошаркашког игралишта.
Сели смо и препичавали доживљаје из школе и гледали како група момака игра
баскет. Никако нам нису пријала сва та правила којих у школи морамо да се
придржавамо. Штреберка З. нас је повремено опомињала да се не грлимо, да се
мало удаљимо једно од другог, али на њу нико није обраћао пажњу. Видели смо да
нам се приближава М, познаник из друге школе и сви смо се са њим поздравили на
наш начин. Дечаци су га загрлили потапшали по леђима, а девојчице су га, а и он
њих, љубиле у образ. Неко је донео и флашу кока – коле коју су жедни делили
међу собом. Неколико дана касније смо сазнали да је М. и цела његова породица у
изолацији, јер су били позитивни на тесту за Covid
вирус. Од
свих нас који смо се тог дана са њим поздравили, четворо се разболело.
Нажалост, и ја сам био један од њих. Свет и живот су ми се одједном окренули наопако.
Имао сам високу температуру. Непрестано сам кашљао и то ме је исцрпљивало. Био
сам јако слаб. Толико да сам могао да се крећем само уз нечију помоћ. Пошто су
лекари утврдили да имам тешку упалу оба плућна крила, сместили су ме у болницу.
Гледајући друге болеснике и начине на који се код њих зараза Covid
вирусом
манифестовала, признајем да сам се још више уплашио. Тек после седам дана и
непрестане бриге и терапије коју сам добијао од лекара, осећао сам се мало
боље. Тих дана сам прочитао и вест да је некадашњи кошаркаш „Црвене звезде“,
доброћудни џин Мајл Оџо, после прележаног корона вируса и несмотреног брзог
повратка тренинзима, преминуо. Covid вирус, код неких који га прележе, оставља
последице о којима се мора водити рачуна и када човек оздрави и осећа се добро.
Дани су пролазили и дочекао сам и тај дан да сам тестиран, да је
мој тест негативан, тако да сам напустио болницу. Није ме напустила мисао о
томе да сам био животно угрожен.
3.
корак - Дискусија у групама
-
Колико
је ова прича блиска ономе што се дешава у њиховом друштву и њиховом дружењу?
-
Како
је у овом случају прошла З? Да ли је она „штреберка“ или је „глас разума“? Зашто „глас разума“ до свих нас често не
допире?
-
Да
ли се угао посматрања целе ситуације променио после читања ове приче? У чему?
4.
корак
– Извештавање група
Сумирање – заједнички став о понашању у време
пандемије у школи и ван ње.
Горан
Јоксимовић,
учитељ
