Његово рођено име било је Михаило, а знали су га у младости
као "Миле Латас".
Рођен у 1806. године
Јањој Гори тада плашћанска општина (Плашко), која се у то време налазила у
Аустрији, као син нижег официра у аустријској војсци. Учио је "Мићо"
средњу "војничку" школу у Госпићу.
Тек завршивши
кадетску школу, због породичних проблема (отац му је био казнено пензионисан у
војсци због поткрадања, што га је коштало каријере), пребегао је 1827. године
код Кастелскога гребља у Босну, и доспео у Гламоч, одакле је ускоро прешао у Бању Луку, мучећи се
да заради за преживљавање.
Извесно време провео
је у Србији, идући ка Видину, о чему сведочи Јован Ђ. Авакумовић у својим
белешкама.
„Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као
аустријски војни бегунац. Примљен сам
врло добро, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим
Србији и српству, колико бих умео и могао својом спремом и знањем. Ну, после
тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда
Аустрији... Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој
двор, у Крагујевац, и казао ми: Синко, ја не могу због тебе војевати са
Аустријом, али нећу ни да те предам њој јер сам обавештен да ниси кривац, као
што Аустрија представља, а и да си одгојен у духу српства. Наредићу мојим
властима да ти олакшају и изврше прелаз у Турску. Иди тамо и прими се службе.
Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш
далеко догурати у турској служби...”.
Заповедник
тврђаве Ибрахим-паша, узео га
је за учитеља цртања својој деци и задовољан његовим радом, препоручио
га у Цариграду. Омер се истицао цртежима и плановима и учинио се свом
заштитнику способан и као такав користан за предстојеће реформе турске војске.
Дочекао га је у Цариграду велики везир Хусреф-паша, којем се такође свидео. С
том препоруком постао је најпре наставник техничког цртања у цариградској
војној школи, а касније учитељ престолонаследника Абдул-Меџида и убрзо (1838)
пуковник у царској војсци.
Када је на престо дошао Абдул Меџид, Омер Латас је постао
паша.
Одличан војник, Омер-паша се истакао 1840. године у Сирији
против султанових одметника, 1842. код гушења буне у Албанији, 1845. поново у
Сирији и 1846. у Курдистану, увијек у борби с бунтовницима против централне
власти. Послије тих успјеха, још врло млад, именован је за мушира. Године
1848/49. са Русима је извршио окупацију дунавских кнежевина.
Непосредно после тога, када је избио Кримски рат (у јесен
1853.), Омер - паша
је именован за заповедника турске војске на дунавској линији. Држао се врло
добро и добио чин сердар-екрема. После руског повлачења са Дунава, Латас је у
Кримском рату сарађивао са енглеским и француским савезницима при опсади
Севастопоља, а после у борбама на Кавказу. Од 1857. до 1859. године Омер-паша
Латас је провео као заповедник у Месопотамији, где је поново гушио устанке.
Због своје оштрине био је једно време у немилости, али је
опет избио на чело 1861, када је био на помолу рат с Црном Гором, поводом
устанка Луке Вукаловића. У том рату Омер-паша Латас је поново био главни заповедник
и довео Црну Гору у веома тежак положај из кога се спасла опет само заузимањем
великих сила.
Последња војничка
мисија Омерпаше била је да угуши грчки устанак на Криту 1867. године. Овог пута
он је војнички завршио свој посао, али није могао до краја да спроведе блокаду
због лошег стања османске флоте и снабдевања. Стога се 1868. године сам
повукао, и касније као пензионер бавио по Европи.
Нобеловац Иво Андрић се у свом роману „Омер-паша Латас“ бави
Омер-пашиним ликом и делом, с радњом смештеном за време Латасовог ратовања у
Босни и Херцеговини.
