СВЕТИ САВА И СЕЉАК БЕЗ СРЕЋЕ, народна прича - драматизација, Биљана Вуловић

Лица : сељак - Радич, сељакова жена - Милица, сељаково дете - Радојица,  Свети Сава, 7 стараца , приповедач

ПРИПОВЕДАЧ:  Свети Сава живео је пре око осам стотина година. Најмлађи син Немање, брат првог српског краља. Оснивач српске цркве, просветитељ, први познати српски писац, који је дирљиво описао живот и дело свог оца. Помагао је свом народу и новцем и саветима. О њему су испричане многе приче, ево једне о богатом сељаку који је имао све осим среће.

Сцена- соба уређена старински са сламарицама за спавање, софром, малим столичицама, дрвеним посудама, свећама…. Дете се игра дрвеним играчкицама на сламарици која је прекривена ћилимом, Сељак и његова жена седе на столичицама за софром. Обоје су обучени у народне ношње. Разговарају.

СЕЉАК РАДИЧ: Ове године је жетва била одлична. Имали смо по десет хектара пшенице, ражи, овса , јечма и проса. Сељаци сваки дан довозе немам више где да ставим, ако се не спакује , пропашће.

МИЛИЦА: Како је то лепо Раде, поврће је ове године било изузетно, сочива, боба, грашка, зеља, купуса, лука никад више. Давала сам по малко и овој сиротињи, нека се нађе по мало и за њихову децу.

РАДОЈИЦА: Нећу да једем само поврће, нећу, не волим!!!! (Размажено)

СЕЉАК РАДИЧ: Не мораш синко, родиле јабуке, крушке, шљиве, дуње, трешње, вишње и грожђе . Свега има. Ставићемо у трап да имаш за јело и кад зима дође.

РАДОЈИЦА: Нећу само то, хоћу још нешто лепше, слађе….

МИЛИЦА: Шта ћеш сине слађе од меда из нашег пчелињака, пуне наше посуде. А тек воска, свако вече да осветлимо и кућу и све зграде око куће.

РАДОЈИЦА: Мамаааа, хоћу још нештоо, нешто што нема ниједно дете!

СЕЉАК РАДИЧ : Ма , биће ту и проблема, нећу имати довољно торова за овце и козе кад их пастири доведу са планине са испаше. Све је пуно. А и ово дете, стално је незадовољно и увек таражи још.

МИЛИЦА: Раде , боље је да имамо него да гладујемо и патимо. Знаш ли колико сељака нема чиме децу да прехрани. А ми , чак и најбоље посуђе имамо и још би требало да купимо. Може нам се. Нека нам завиде.

СЕЉАК РАДИЧ: (Замишљено) Знам, и поред свега нисам срећан.

МИЛИЦА: Како ниси срећан? Зашто?

СЕЉАК РАДИЧ: Не знам у чему је моја срећа, нема је.

МИЛИЦА: Ју, црни Раде, шта то говориш?!!!!

СЕЉАК РАДИЧ: Добро си чула, све имам , срећу немам и одох да је тражим.

Поздравља се са породицом и одлази. На рамену носи завежљај са нешто мало ствари. Уз пут среће једног старца седе браде.

СЕЉАК РАДИЧ: Знаш ли, старино, да ми кажеш, где је моја срећа?

СТАРАЦ 1: У раду.

СЕЉАК РАДИЧ: Не знам има ли човека који ради више од мене и који има више надничара, али ту не видим срећу.

Окреће се и одлази даље. Наилази на другог старца.

СЕЉАК РАДИЧ: Знаш ли, старино, да ми кажеш, где је моја срећа?

СТАРАЦ 2: У реду.

СЕЉАК РАДИЧ: Ред? Свашта.

Окреће се и одлази даље. Наилази на другог старца.

СЕЉАК РАДИЧ: Знаш ли, старино, да ми кажеш, где је моја срећа?

СТАРАЦ 3: У поштењу.

СЕЉАК РАДИЧ: И то ми је нека срећа, поштено исплаћивати наднице сељацима. Шта ту има да ме радује и весели?

Није одмакао ни пушкомет кад наиђе на још једног старца.

СЕЉАК РАДИЧ: Знаш ли, старино, да ми кажеш, где је моја срећа?

СТАРАЦ 4: У добром здрављу.

СЕЉАК РАДИЧ : Сви у кући су здрави и дебели од силне хране. Мој Радојица има свега. Милица пуца од здравља.

Окреће се и одлази даље. Наилази на другог старца.

СЕЉАК РАДИЧ: Знаш ли, старино, да ми кажеш, где је моја срећа?

СТАРАЦ 5: У мирном, лепом и задовољном животу.

СЕЉАК РАДИЧ: Шта ови људи говоре? Лепо их питам где је моја срећа, хоћу да ми покажу место, а они ми одговарају нешто десето. Нећу ни да их слушам , одох даље.

И тако, опет наиђе на једног мудрог старца.

СЕЉАК РАДИЧ: Знаш ли, старино, да ми кажеш, где је моја срећа?

СТАРАЦ 6: У умерености и чистоти.

СЕЉАК РАДИЧ: Ово више нећу да слушам, све саме глупости, као да ја не знам, хоћу место да ми кажу, место на ком се налази моја срећа.

ПРИПОВЕДАЧ: Идући тако наиђе на једног калуђера , а то беше Свети Сава,  сељак се много обрадује и упита калуђера.

СЕЉАК РАДИЧ: Часни оче, ја сам човек без среће, па ево пођох у свет да је потражим, но те молим да ми покажеш: где је могу наћи?

СВЕТИ САВА: Ако си паметан, ти си срећан, а ако си луд, ти си без среће. Ако си паметан ти ћеш слушати савете , опомене и поуке паметних старих људи, који су много којешта претурили преко главе; а ако си без памети, нећеш никога слушати и бићеш без среће.

ПРИПОВЕДАЧ: У калуђера је имао велику наду , да ће му бар он рећи : где му је срећа? Али кад му он одговори, одлучи да даље не путује, него се врати кући, па послуша савете овога калуђера и оних стараца, који му одговараху где му је срећа. Кад је дошао кући , он је у њој увео рад, ред, поштење, добро здравље, миран , леп и задовољан живот и умереност и чистоту. После овога све му је кренуло још боље. Кућа му је пропевала. Чељад му је била весела стока напредна, имање и даље родно ,  а он задовољан и срећан.

Сцена – жена плете и певуши , дете се весело и задовољно игра , сељак седи на столици, посматра их и за себе говори.

СЕЉАК РАДИЧ: Е, људи, ко би то помислио , ко би се томе надао, ко би то веровао, да је срећа била у мени, у мојој памети и мојим рукама? А ја пошао по свету , као махнит, да је тражим, од немила до недрага, и да је нађем. Хвала ономе духовнику, што ме поучи и врати. Да не беше њега, ја бих пропао тражећи срећу , и никад је и нигде не бих нашао изван себе.

 Текст драматизовала Биљана Вуловић

 Корижћена литература: Читанка за трећи разред - Водено огледало, Едука

Драмски текст - ВАСКРШЊИ ОБИЧАЈИ - Биљана Вуловић

Баба поред шпорета, деда седи за софром. На софри корпица са јајима, шерпица, флаша са васкршњом водицом, луковина, коприве......Мама све то сређује да када дођу деца ,сви заједно фарбају јаја.

Деда: Никада нећу заборавити оне радости наше деце о Васкрсу. Жао ми је што ће наши унучићи све заборавити, ништа им није важније  од рачунара и телефона.

Баба: Јесте деда, све си у праву али могли би смо мало да им испричамо и покажемо наше обичаје. Да виде и осете како је лепо кад је кућа пуна младежи , смеха и песме.....

Деда: Било би лепо да дође и наш други син са породицом, па да као некад прославимо најрадоснији празник за све укућане...

Баба: Е, вала , да га позовемо !

Мама: Баш се чудим што још нема деце из школе, обећала сам им да заједно фарбамо јаја.

(Отварају се врата и деца радосна улазе у собу.)

Деца у глас: Мама, ево носимо листиће и травке да шарамо јаја.

Мама: Спустите торбице па да вам тетка исприча обичаје који су везани за Васкршње фарбање јаја.

Тетка: Децо, обичај је правило настало дуготрајним понављањем у друштву. Његова снага и постојаност почивају на поштовању традиције.  На преношење обичаја и њихово мешање су кроз историју утицале велике сеобе народа, освајачки походи,ратови и ропства, што је довело до како вољног тако и невољног мешања крви.Нема народа без обичаја, без обзира где тај народ живи. Неки обичаји припадају само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље, а неки су истоветни код различитих народа.

Милица Ц. :Тето, учили смо у школи да је у Аустрији веома важан празник Зелени четвртак, пред Васкрс, када је обичај да једу зелено поврће и овај дан симболишу јаја офарбана у зелену боју.

Нена Г: А у Мексику у четвртак пред Васкрс, верници иду у седам цркава и у свакој се моле за опрост грехова. На Велики петак симболично обележавају страдање Христово, а суботом организују паљење Јуде, лутке направљене од картона.

Милица Ђокић: Католици у многим земљама Васкрс дочекују у црквама у поноћ када се огласе црквена звона, љубе се три пута и празник васкресења може да почне.

Смиљанић: У Русији на дан Васкрса људи са корпама хране одлазе на гробове преминулих рођака где проводе већи део дана једући и тако одајући пошту преминулом.

Милица Ђ: А тек у земљама Јужне Америке у многим градовима васкршњи дан се претвори у карневал са музиком и конфетама.

Милица Ц: У Северној Америци деца тог дана траже јаја скривена у двориштима, чак и Бела кућа, у којој живи председник, отвара своје двориште за децу како би тражила васкршња јаја.

Стрина: Ето децо, обичаји се разликују од земље до земље, али постоје и обичаји који немају везе са вером, као што је обичај да васкршњи зека доноси поклоне деци. Задњих година кувана јаја замењују јаја од чоколаде. Најважније је да је то празник који окупља породицу и то је традиција која не треба да се прекине нигде, која год земља света да је....

Мама: Колико је чување обичаја било значајно за заједницу говори и изрека “боље земљу продати, него обичај изгубити”.

Тетка: Јаје је симбол обнављања природе и живота .

Вредна домаћица васкршња јаја боји на Велики петак.

Али , како се фарбају јаја, а да се испоштују сви обичаји?

Мама: Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене васкршње водице или богојављењске. (Док говори , мама све то ради).

Тетка:Симболика Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалена Мироносница ( то је она девојка ,која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог страдања, и којој се Христос првој јавио по васкресењу ) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње предала црвено јаје и поздравила речима : „ Христос Васкрсе“. Црвена боја симболише Христову крв, али је и боја васкрсења. 

Мама: А сада, док се јаја кувају идите код баке и деке да вам још нешто испричају о Васкрсу.

Деда:    У суботу прве недеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона - Теодорова субота . Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. У време римског цара Јулијана Апостате , када је било гоњење хришћана ,нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте.

Бака: Еееее, али,  свети Теодор Тирон јави да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недеље кувају пшенично жито и мешају са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недељу Православља. Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

Тетка:Још један важан обичај, везан за овај празник, је да се причешће ,осим у цркви, обављало у природи. КОД НАС, У ШУМАДИЈИ, био је обичај да се причест обави у природи, једењем пупољка леске или глоговог листа и исповедањем.

Тата:(Са стрицем уноси дрва у кућу , слуша декину причу и он је наставља) Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима  на земљи даровао вечни живот.

Мама:Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице.

Стриц: Васкрс спада у покретне празнике, и празнује у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице.

 Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.

Тетка: На  Велики петак је Исус Христос, из куће првосвештеника Кајафе одведен до римског прокуратора Понтија Пилата. Он га је осудио на распеће на крсту. Исус је разапет и умро на Голготи, брду изван Јерусалима. Пред смрт рекао је: Оче, опрости им. Не знају шта раде.

Мама: Велики петак се сматра даном када је Христ разапет на крст,сви обичаји се одвијају у знаку тог тужног догађаја. У појединим деловима Србије, веровало се да се на Велики петак све зауставља-воде и ветрови, а земља се тресе, у складу са веровањем и народ се понашао.

Тата: У једном делу Србије, Хомољу, жене се нису умивале и чешљале тај дан!

Стриц: У Поповом пољу сељаци нису радили ништа са иглама или ексерима да не би повредили  Христове ране.

Деда: Поред тога, нису пили ни вино јер су тако сматрали да пију његову крв.

Стрина: Након Великог петка следи Велика субота, други дан хришћанске жалости. Тај дан је Христос провео у Хаду, те га верници обележавају у молитви и тишини.

Бака: То је уједно и последњи дан недеље страдања и смрти. Поноћном Васкршњом литургијом завршавају се дани жалости и почиње празник ускрснућа.

Тата: Тако почиње недеља, први дан Ускрса. Православци у Србији се тог дана поздрављају речима Христос васкрсе, на шта се одговара Ваистину васкрсе! . Недеља је дан којег је Исус васкрсао. Славе се и други  и трећи дан Ускрса . Иначе, цела та седмица назива се Великом или Страсном недељом.

Мама: Доста је било приче, хајде да завршимо фарбање јаја ,па на спавање.

Тетка: Још само нешто ,врло занимљиво. Један Христов ученик, Тома, није веровао да је Христ васкрсао ,онда се једног дана Христ појавио међу ученицима и позвао Тому да га додирне.Тек тада је и он поверовао. Отуда се" неверним Томама" зову сви они које је тешко у нешто убедити. 

Мама: Хајде, на шпорету ври вода са бојом, прво обојено јаје, стављамо у водицу да одстоји до Васкрса .

Стрина:Боја Васкрса је црвена, то је невино проливена Исусова крв, ово јаје назива се "чуваркућа" , чува се целе године, јер чува кућу и укућане, сматра се да тера зле силе и демоне од куће и укућана.

Деца: Јао , што смо их лепо нашарали травчицама и воском, дивота!!!

Баба: Сви на спавање! Још само мало па је Васкрс!

******************

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника.Породица је устала и свечано се обукла.Домаћин(Дека) испред кућног прага са унутрашње стране полаже секиру. Домаћица (Бака) износи посуду у којој су у вину били потопљени комадићи васкршњег колача, коприве, дрена и биљке здравац.Домаћин стаје на секиру, прекрсти се и поздравља укућане.

Дека: Христос Васкрсе!

Сви: Ваистину Васкрсе!

Мама:( Узима јаје из чиније и трља децу по образима) Да будете румени и здрави, као ово јаје, читаве године!!!

Сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе.

Домаћин поједе колач из посуде и према народном веровању , он се причестио.

Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Дека: Време је да поседамо за трпезу и прекинемо Васкршњи пост.

 На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Дека:Е, драга моја децо, срећан сам што смо данас сви заједно. Хајде да наставимо обичаје наших предака, да видимо чије је јаје најјаче.

Следи туцање јајима....

Бака: Добро, добро, немојмо све данас полупати, мора се послати бар по једно , свакоме ко данас дође, а и сутра ћу , као и увек ,други дан Васкрса , на гробље, па да понесем неко, за оне моје....

Подаци о празнику преузети са интернета , у драмски текст уклопила Биљана Вуловић

ИЛЕВА МАЈКА - Глигор Поповски, текст драматизовали ученици и учитељица Биља

Лица: приповедач, учитељица, Иле,  8 ученика.

(Сцена је сређена као учионица. Неколико ученика седи на својим местима, али између себе разговарају. У последњој клупи седи дечак, загледан у своју књигу и задубљен у своје мисли.)

Приповедач: У целом разреду он је био најчудније, најмирније и најтајанственије дете. Нико није био сигуран да ли је тужан, да ли је плашљив или је недружељубив. Није разговарао са својим друговима, осим када је требало да нешто потражи, а ретко је и тражио, и глас му се могао чути само када је био приморан да говори.

Седео је у последњој клупи , и изгледа да је био задовољан тим местом, јер је тамо, у углу, могао да буде сам. Док су друга деца викала,прескакала клупе, гађала се кредом и сунђером, он је седео усамљен у углу, одсутан, у мислима далеко од онога што се дешавало око њега.

А о чему је размишљао? Шта се скривало иза тог равнодушног, помало скривеног погледа?

То нико није знао. Ни учитељица. Настојала је она у почетку да разговара са њим, да сазна зашто је тако повучен, али није могла много да открије.

Учитељица: Да те не грде код куће Иле?

Иле: Не.

Учитељица: Имаш ли нешто да ми кажеш?

Иле: Не.

Учитељица: Желиш ли да ти нешто помогнем?

Иле:Не.

Приповедач: И увек тако . Иле је одговарао са да и не.

На часовима је био уредан, увек присутан, и стално са оним уморним , помало тужним изразом на лицу. Слушао је предавања,писао је, али никад није дизао руку да нешто пита или да одговара. И сви су мислили: ништа га не занима, ништа не зна.

Учитељица: Децо , данас мало обнављамо о прошлости. Пре него што задам задатак поставићу вам неколико питања. На основу чега сазнајемо о прошлости'?

(Сва деца дижу руке и галаме у жељи да одговоре.)

Aлександра: О прошлости сазнајемо помоћу старих ствари, писама ,књига, музеја, прича старијих….

Учитељица: Како о прошлости сазнајемо на основу старих ствари?

Лазар: Сазнајемо које су се старе ствари користиле, за шта су се користиле, како су изгледале, од ког материјала су направљене.

Учитељица: ( у руци држи изаткану торбу ) Да ли неко зна да ми каже нешто о предмету који држим у руци?

Урошевић: У руци држите изаткану торбу. Ткале су је наше баке. Користила се за ношење ствари, а и када се позивају гости на свадбу. Деца некада нису имала ранчеве па су ткане, мале торбице носили у школу.

Учитељица: Браво Милоше. Ко зна да ми каже како се зове справа која се користила за ткање оваквих , торби , ћилима, шареница…?

Невена Гавриловић: Справа која се користила за ткање зове се разбој, направљена је од дрвета.

Учитељица: Одлично децо, ( из торбе вади заструг), а знате ли како се зове предмет који држим у руци?

Петар: Предмет који држите у руци зове се заструг. Направљен је од дрвета. Користили су га за ношење хране – деца у школу или када чувају стоку, одрасли када крену у њиву или на неки даљи пут.

Учитељица: Шта можемо сазнати на основу старе одеће?

Тинка: Посматрајући стару одећу и фотографије можемо сазнати какви модели су ношени, који материјали су коришћени.

Учитељица: На интернету смо посматрали како су се облачили људи у доба Немањића. Да ли постоји нека разлика у одевању властеле и обичних људи, сељака?

Милица Ђокић: Разлика у одевању постоји. Властела је носила одећу од најквалитетнијих материјала у то време. Одећа је била украшена драгим камењем. Накит је ручно рађен од најскупоценијих драгуља, злата и сребра. Посебну лепоту свему давали су каишеви .

Обичан народ није имао такво одело. Носили су грубо одело које су ткали од лана, конопље…

Учитељица: Иле, где можемо видети ствари које су људи некада носили, осим на интернету?

Иле: У музеју.

Учитељица: Да ли си некада био у музеју?

Иле: Не.

Учитељица: Не желиш да идеш у музеј?

Иле: Не могу.

Учитељица: Зашто?

Иле: Немам новац.

Учитељица: Добро Иле ,( милује га по коси) шта се све из прошлости може видети у музеју:

Иле: Оружје, посуђе, књиге…

Приповедач: Али, зачудо, кад га је учитељица нешто питала, одговарао је истина ,штуро,кратко и најупрошћеније, али увек тачно.

Учитељица: Децо , сада, када смо обновили о прошлости поделићу вам задатке. Радите полако и пажљиво. Волела бих да радови буду што маштовитији.

Поделићемо се у парове и заиграти игру времеплова.

 Први пар има следећи задатак- Покушајте да замислите и опишете време у коме је Растко Немањић живео.

Други пар –Чиме су се бавили племићи, а чиме сељаци?

Трећи пар- Шта су радиле жене на селу, а шта на двору?

Четврти пар – Шта су и на који начин деца учила?

Иле, да ли ти треба нешто, нека помоћ, књига, рачунар…???

Иле: Не.

Приповедач: На остала питања која нису била у вези са учењем, знао је само један одговор: ДА или НЕ. Чешће се чуло оно НЕ и због тога је три недеље после почетка школске године Иле добио надимак НЕ.

Лазар: Иле стално одговара НЕ!

Смиљанић:Стварно , у праву си.

Милица Црногорац: Хајде да га зовемо НЕ, једино то зна да каже.

Александра: Јееееееееееее, хеј НЕ, хоћеш ли са нама у групу.

Тинка:Питање је сувишно, одговор знаш.

Урошевић: НЕ, НЕ, НЕ то је одговор на све.

Милица Црногорац: Хеј Не, хоћеш ли ми додати оловку , пала је.

Иле: (сагиње се, узима оловку и без речи је додаје Милици, затим седа на своје место, пише рад и не одговара на задиркивања.)

Приповедач: Несташна, брбљива, деца у почетку су га често задиркивала, али безуспешно. Он није одговарао на задиркивања. Седео је на свом месту као да је нем и глув. На крају су деца увидела да њихова пецкања немају успеха, па су се задовољавала само да му с времена на време добаце:

Александра: Еј, НЕ, да ниси прогутао језик?

Лазар: Еј, НЕ, заборавићеш да говориш.

Милица: Не вреди, шта год му рекли , он не жели да одговори.

Урошевић: Хајде да му понудимо неки слаткиш , можда ће тада рећи ДА: ( Вади из джепа бомбону и пружа Илету) Изволите ,господине Не.

Иле: Не, хвала.

Приповедач: За све време откако се налазио у њеном разреду, учитељица је могла да га опише са само неколико речи: Према учењу се односио озбиљно. Друго као да га не занима. И учитељица је решила да га, тим путем, кроз учење,  натера да каже нешто више о себи.

Учитељица: Децо, за домаћи задатак , имаћете да напишете састав на тему „Мој отац“. Желим да опишете спољашњи изглед свога оца, његове карактерне особине, шта посебно волите код свог оца, можете написати чак и оно што вам смета код оца , као и нешто о односу између вас и оца. Пишите писаним словима ћирилице, читко и уредно. Пазите где треба писати велико слово , започети нови ред… То би било све.

Приповедач: . Сутрадан, кад је прегледала домаће задатке, у његовој свесци прочитала је следеће: Немам оца. Ништа више.

Учитељица: ( Улази у учионицу) Децо, ставите на клупе домаће задатке из српског језика. ( Иде од клупе до клупе и прегледа домаће задатке, долази до Илета) Иле, да ли ти је отац умро?

Иле: Да.

Учитељица: Када?

Иле: Одавно, не памтим га….

Приповедач: Разред је слушао. Код већине ђака је то изазвало сажаљење. Сад су знали да је Иле ,можда, такав , зато што нема оца, због тога што је, можда, сиромашан. Од тога дана били су пријатељски расположени према њему и престали су да га зову НЕ.

Касније, после две недеље, учитељица је задала домаћи задатак: Моја мајка. Овог пута није прегледала задатке .

Учитељица: Хајде Иле, ти први прочитај задатак.

(Цео разред се окреће на ту страну. Иле се исправио, држећи свеску у дрхтавим рукама. Лице му је постало блеђе него обично. Неколико пута је олизао језиком суве усне и на крају почео.)

Иле: Моја мајка много ради. Мучи се, а мени је жао.Увече се враћа уморна.Руке су јој модре и натечене од прања и рибања. Волим је више од свега на свету, али јој то нисам рекао. Ни она мени то није рекла, иако знам да би све дала за мене. Увек мени купује, а себи, ако преостане….Увек је тужна. Плашим се да се не разболи.

(Овде  Иле застаје. Обара  главу. У очима су му заблистале сузе.)

Учитељица: Читај даље ,Иле.

Иле: Моја мајка, моја мајка….(наставио је Иле, али није могао даље. Изгубио је глас, сузе су му потекле. Испустио је свеску и покрио лице рукама. У занемелом разреду чуло се само његово грцање.)

Учитељица: Седи Иле.

(другови бришу сузе)

Приповедач:И, док је Иле седео у свом углу, многи његови другови су кришом брисали сузе. Све су мисли овог тренутка биле усмерене на Ила и његову мајку. И сви су, из оних неколико редова што их је Иле прочитао о својој мајци, осетили Илеву мајку као своју. И знали су да оних десетак редова у Илевој свесци, говоре више од свега што су они написали у својим свескама.

 Било да је твоја , моја или Света,

мајка је к*о биљка од које си створен,

срећан што си део таквог цвета

и што имаш живот, изданак и корен.

Раде Јовановић

ЗЛАТНО ЈАГЊЕ- Светлана Велмар Јанковић (Драматизација )

Грб Немањића

Принц Растко Немањић, рад Стевана Тодоровића,

 који се чува у цетињском манастиру.

ЛИЦА: Растко, Вукан ,Стефан ,приповедач, Стефан Немања , Ана , 2 стражариа, вук Сиви , јагње, неколико другара.

Сцена је подељена на три дела. Први представља спаваћу собу дечака , оскудно опремљену, 3 простирке, свећњаци и неки симбол Немањића, други , импровизована библиотека од неколико полица или ковчежића са књигама. Трећи део је простор где се дечаци напољу играју, ту су стражари и мало даље шумица од неколико стабала , направљених од стиропора у којој ће се крити вук.

Костими се лако могу направити од картона , дрвета,канапа ( шлемови, мачеви, лук , стреле, штитови са обавезним грбом Немањића) стиропор за два , три дрвета,.. родитељских мајица које са каишем , могу послужити као тунике, хеланке, разни украси за Стефанове и Анине хаљине, мало маште и уживанција....

 (У просторији на простиркама леже три дечака. Два спавају, трећи је уплашен и покрива се покривачем по глави. По могућности простор уредити да подсећа на просторије средњевековног дворца)

Пустамо српску средњевековну музику, можда ћемо користити и пројектор.
https://www.youtube.com/watch?v=C71lk6Yc8dA

Када музика престане на сцени се појављују предшколци.

ПРЕДШКОЛАЦ 1: У времена она стара,

                                 У мрачноме средњем веку,

                                Државица Светосавска

                                Беше права светлост свету!

ПРЕДШКОЛАЦ 2: Та неслога и завада,

                                  Код Срба је баш у јеку,

                                  како данас, так и онда

                                  у дванаестоме веку.

ПРЕДШКОЛАЦ 3: Кад је владар Срба био

                                 Немања, мудра глава,

                                 Који земљу сву измири

                                  И одбрани од Варвара.

ПРЕДШКОЛАЦ 4: Немања би данас био

                                 Владар свима врло чудан,

                                 Јер за раскош и богатство,

                                  Он баш није био жудан.

ПРЕДШКОЛАЦ 5: Живео је тихо, скромно

                                  Са женицом својом Аном,

                                  А злато је и сувишак,

                                   Делио са сиротаном.

ПРЕДШКОЛАЦ 6:Градио је цркве свете,

                                Од камена и врлина,

                                 Беше у њег једна жеља,

                                Да добије трећег сина.

ПРЕДШКОЛАЦ 7: Молио се с* драгом Аном,

                                 Бог да чује и да прости,

                                 Да им даде дете златно ,

                                  за утеху у старости....

ПРЕДШКОЛАЦ 8: Благи Господ све баш чује,

                                 Знаде сваког срца тајну,

                                 Он услиши добре људе

                                 и посла им звезду сјајну:

ПРЕДШКОЛАЦ 9: Родио се мали Растко!

                                  Анђео што свима треба,

                                  Вољаху га нежно, силно,

                                  Баш ко да је дар са неба.

ПРЕДШКОЛАЦ 10: А Растко је био дете,

                                    Мило, кротко и најдраже,

                                    Очи крупне , небоплавне,

                                    Сви га воле, свуд га траже.

ПРЕДШКОЛАЦ 11: Волео је да се игра,

                                    Радост да са другим дели,

                                   Кажу да се стално смешк*о,

                                    Никад да се гласно цери.

ПРЕДШКОЛАЦ 12: Да послуша старијега,

                                    Он је увек био вредан,

                                    Учио је, постио је,

                                    У молитви био предан.

ПРЕДШКОЛАЦ 13: И жалостив он је био,

                                    Сиромашка кад угледа,

                                     Да му хитро припомогне,

                                     Вредан поклон да му преда.

ПРЕДШКОЛАЦ 14: Учио је од свог оца,

                                    Душом својом да узраста,

                                    Баш к*о да је нежна грана,

                                    Великог и снажног храста.

(Предшколци одлазе са сцене и излази приповедач.)

ПРИПОВЕДАЧ (Александра): Дечак се бојао вукова.

Урликали су ,ноћу, из шума око града -тврђаве у којој је живео. Град се звао Рас, а дечак Растко. Био је најмлађи син господара града, великог жупана Стефана Немање. Док их је слушао како завијају, дечаку је изгледало да су врло близу, да ће часком стићи под кулу у којој је, на самом врху, спавао са своја два брата, Вуканом и Стефаном.

Једне зимске ноћи када је снег био висок, ваздух леден а месечина блештава- а такве су ноћи у свакој причи о вуковима, зар не?- урликање је постало страшно.

(Укључујемо завијање вукова, https://www.youtube.com/watch?v=wpARGeacrqg
неколико ученика ће имати маске вука и ,такође, завијати из једног удаљеног кутка сцене.Два стражара обучена у тунике и са шлемовима од картона, за појасом имају дрвену сабљу, у рукама картонски штит са грбом Немањића, ужурбано корачају и погледају на све стране, нешто шапућу.. Завијање престаје, настаје мир.)

РАСТКО: : ( Скида покривач са лица и тихо говори, чуди се браћи, јер дечаци мирно спавају.) Боже , како могу тако мирно да спавају док вуци бесне??? Можда се само праве да спавају? (Одједном сав премре)Шта се то чује? Нешто се шуња уз степенице. Да ли је то неки човек. Не , то не може бити човек: тако нечујно може да хода само звер.То се неки вук, непримећен, увукао у кулу и сад се већ попео, ту је. Испред врата. Сваког часа ће провалити.

(Растко баца покривач, усправља се у постељи и почиње да вришти. Браћа се буде, у собу дотрчавају стражари).

1.СТРАЖАР: Шта је било принче, шта се догодило?

РАСТКО: Вук је испред врата собе, огроман сиви са искеженим зубима.(говори кроз плач).

2.СТРАЖАР : Млади принче, у близини нема ниједног вука. Ту смо ми ,витезови ,да бранимо град од непријатеља па и од вукова.Нашем оштром оку не може ништа да промакне и од нас не може да прође кроз капије града. Оне су сада подигнуте, нема никаквих звери у граду, а камоли у Вашој кули.

ВУКАН: (Сањив и љут што је пробуђен) Какви вукови , шта се дереш кмезавче један?

СТЕФАН: Јао, што нас пробуди , плашљивко, како сам лепо сањао !!!Тражићу од оца да више не спаваш са нама.

(У собу улазе Стефан Немања и Ана).

АНА : Сине, у близини нема ни једног јединог вука, они су далеко, тамо изван града, у шумама. Не смеју ни да се приближе , боје се људи и ватре.

РАСТКО: Али чуо сам га како се шуња уз степенице до наше куле, стајао је пред вратима и дахтао. Јесте , јасно сам чуо.

СТЕФАН НЕМАЊА : Сине мој, немој се бојати, ноћас ће те чувати Миљан, наш најбољи витез, биће целу ноћ поред твог кревета. Цео град је обезбеђен, капије су затворене, мостови подигнути, на свакој кули налазе се по два стражара.

2.СТРАЖАР : Све за младог принца господару!

(Витез остаје, дечаци лежу у кревет, родитељи их покривају и одлазе..)

******************************************

(Освануо је нови дан. Вукан и Стефан се играју у соби. Замишљају себе као велике војсковође и владаре.)

СТЕФАН: Хајде да од овог града направимо велику краљевину Рашку, ја ћу бити краљ!

ВУКАН: Хајде драги брате!  Ја ћу бити твој најбољи војсковођа, водићу сву војску, ратоваћу, освајаћу многе земље, ти ћеш владати и у моје и твоје име подизати задужбине!

(Растко их посматра и прилази.)

РАСТКО: Хоћу и ја да се играм.

ВУКАН : ТИ!!!! Ти си обичан кмекавац и плашљивко који се боји вукова!

СТЕФАН:Вриштиш ноћу и увлачиш се као пуж у кућицу од страха. Где ти је храброст? Ниси достојан да будеш син свога оца.

ВУКАН: (подсмешљиво)Још си мали и кукавица. Играј се сам.

РАСТКО: Али...ја....бих ипак са вама.....

ВУКАН:Знаш ли малиша да смо окружени густим шумама?

РАСТКО: Знам...

СТЕФАН: Знаш???? А знаш ли да идемо у лов на ЛЕСНИКА???!!!!!

РАСТКО :Па овај....

ВУКАН: Знаш ли плачљивко уопште ко је ЛЕСНИК???

РАСТКО:То је дух који господари зверима,живи у шуми. Он је пастир чије стадо чине јелени, кошуте, зечеви које чувају вукови или рисеви.

ВУКАН: (уноси се у лице Растку) Његови образи су плави, очи зелене и буљаве, обрве чупаве, а брада дуга и зелена.

СТЕФАН: Има рогове и копита. Необично је одевен, увек носи леву ципелу на десној нози, а кожух закопчава на погрешној страни. Нема сенку и крв му је плава.

РАСТКО: Кад хода кроз дубоку шуму, главом дотиче крошње највишег дрвећа, а кад се креће по ивици шуме или жбуњу, постаје патуљак, често тако мален да се може сакрити под једним листом.

ВУКАН:Боји се питомих предела, али је суверени господар у шуми, где је увек спреман да путнике заведе на погрешан пут или да уплаши ловца.

СТЕФАН:Он господари ВУКОВИМА које једном годишње окупља у шуми да би одредио плен за наредну годинууууу (Уноси се Растку у лице). Ми , кмезо, идемо да га тражимо, а ти не можеш са нама јер си плачко.(Окрећу се и одлазе, Растко довикује за њима).

РАСТКО: Не заборавите да одећу обучете наопачке и леву ципелу на десну ногу, да се заштитите од чаролије, прочитао сам у књижници....не чују...

(Растко покуњено одлази, на сцену излази приповедач)

ПРИПОВЕДАЧ:  Зима је најзад прошла. Стигло је пролеће, али страх у дечаку се није смањио.Напротив, као да је растао.

Једног  топлог априлског дана пожелео је да се опет игра са браћом и њиховим друговима на озеленелој пољани поред градског трга. Можда су већ заборавили његову бруку? Можда ће хтети да га приме?

Али нису заборавили. Чим им је притрчао почели су да му довикују „Бежи ти мали! И „Склони се плачљивко!“.

Растко је побегао у књижницу. Ту се неко време склањао од браће и од њиховог подсмеха. Свуда унаоколо стајали су дрвени сандуци , мањи и већи, са пажљиво сложеним завијуцима, свицима, од пергамента. У то време, о ком причам, ти исписани свици су представљали књиге.

( У једном углу учионице имамо импровизовану библиотеку ( полицу са књигама), ту Растко разгледа књиге док приповедач приповеда).

РАСТКО: Баш су дивне ове књиге. ( узима једну у руке и листа, немамо свитке L ))Ова је баш лепо украшена.Гле,Христос,Богородица. Како је лепа Богородица окружена овцама и јагањцима.Како је лепо ово мало јагње, обојено бојом злата. Боже, као да ме гледа.Баш сам срећан што сам ову књигу пронашао. Дивно си јагњешце.

(Љуби слику , затвара и оставља књигу, одлази до кревета, моли се и заспева, браћа већ спавају. На сцену излази приповедач.)

ПРИПОВЕДАЧ:Те вечери је, после молитве, лако и безбрижно утонуо у сан. После много месеци, први пут му није пало на памет да ослушкује чују ли се вуци, оданде из шуме.

Одједном ,у сну ,угледа  лопту сву од чудесног сјаја како се котрља према њему. (Гле, па то није лопта него оно мало златно јагње. Баш је смешно и слатко! Хоп, хоп, хоп и зауставило се пред Растком. Погледало га је и проговорило:

( На сцену је већ ушло јагње и налази се поред Растка, клекнуло је и прича му.)

ЈАГЊЕ: Слушај ме,и сутра ће бити диван дан.Изађи да се играш лоптом и играј се сам. У подне, капије града ће се, као и обично, отворити да приме гласнике и путнике намернике.Ти неопажено истрчи, у игри, за лоптом и приближи се шуми. Лопта ће се откотрљати у шуму а ти потрчи за њом. Слободно. Не бој се. Кад се нађеш у шуми, испред тебе ће изаћи велики, страшан вук. Искезиће зубе и страшно зарежати. Пожелећеш да побегнеш, али то никако не смеш да учиниш.САВЛАДАЈ СВОЈ СТРАХ како знаш и умеш,примакни се вуку, погледај га у очи и мирно му заповеди да седне као да није вук, него обичан пас. Ако будеш МИРАН и ОДЛУЧАН- а знам да ћеш бити- вук ће те послушати. Али ако му окренеш леђа и почнеш бежати, стићи ће те и онда ти нема спаса.

( Јагње примиче главу до Расткове, помази га и одлази. )

*****************************************************************

(Растко устаје весео и расположен. Узима лопту крпењачу .)

ВУКАН: Где ћеш? Плачко хоће да се игра? Погледај Стефане! Хахаха!!!!

СТЕФАН: Па мораће сам, кукавице нико не жели у друштву. Хајде Вуки да нађемо нашу дружину.

( Вукан и Стефан загрљени одлазе, Растко узима лопту и игра се сам. Лопта му одједном одлази ка шуми и он креће за њом .)

1.СТРАЖАР: Принц негде оде.

2.СТРАЖАР: Не удаљуј се , принче! (викну)Не смеш, опасно је! Не прилази шуми , има звери!

РАСТКО: Одмах се враћам .(Одлази за лоптом.)

( Шума је неколико импровизованих стабала од стиропора. Између стабала је наш страшни вук Сиви. Растко се сагиње, узима лопту, усправља се и пред собом угледа вука.Вук режи и кези зубе. Растко стоји као укопан неколико тренутака. Одједном,коракне унапред једном, па други, па трећи пут. Вук режи и узмиче. Више није био страшан. Растко га гледа право у очи. Вук је полако престајао да режи и кези зубе и онда се сасвим умири.)

РАСТКО: Седи. Седи доле.

(Гледали су се, после неколико тренутака вук обори главу и послушно седе. Растко му приђе, подиже, својом малом руком која је још подрхтавала, опасну вукову губицу .)

РАСТКО: Пођи са мном. Ти си мој. И ти си добар.

(Растко се креће ка стражарима, носи крпењачу у руци, вук хода поред њега. Стражари су згранути. Узимају оружје у руке.)

РАСТКО: Не, не, он је мој! Неће вам ништа!

(Мало поиздаље то посматрају Вукан и Стефан  ,са дружином,и не могу да верују својим очима.)

ВУКАН: Стефане, да ли је оно Растко?

СТЕФАН:Јесте.

ВУКАН: Па он води вука!!!!

СТЕФАН: Растко –плачљивко, немогуће!!!!

ВУКАН: Дружино (обраћа се свој деци), хајде да видимо шта је ово.

(Сви заједно прилазе Растку и стражарима, вук режи на њих и кези зубе.)

ВУКАН: Ра..Ра...Растко јелл тто прави вввук??? (замуцкује од страха).

РАСТКО: Јесте, прави је, погледај само како је леп и снажан. ( Растко милује и смирује вука).

СТРАЖАР МИЉАН: Кнежевићу, Ви сте најхрабрији дечак кога сам видео (клања му се), укротили сте тако страшну звер.

( Другари се гуркају и домунђавају. Вук режи на њих , Растко га умирује.)

РАСТКО: ( обраћа се вуку) Не љути се Сиви, то су моја браћа и њихови другови. Знам да ме они ипак воле.

ВУКАН: Брате, много смо погрешили, од  данас ти си наш вођа.

РАСТКО: Пођите са мном. (Прилазе код Стефана Немање и Ане који седе у импровизованом кутку дворца,то је уједно и соба у којој спавају деца)

СТЕФАН НЕМАЊА: (Поносно и узбуђено)  Сине мој,победио си свој страх( узима Растка у крило). То је велика победа и ја ти честитам. Мајка и ја се поносимо тобом, зар није тако ,Ана?

АНА: Тако је. (Нежно пољуби Растка у образ) Знала сам да си храбар. Најхрабрији.

(Вукан и дружина покуњени стоје по страни)

РАСТКО: Могу ли да задржим вука?

С: НЕМАЊА:Да, можеш и мораш, јер ће он одсад стално бити уз тебе. Бољи ти чувар и није потребан.

(Вук се примиче Стефану Немањи и ставља главу на његова колена. Као пас.)

ПРИПОВЕДАЧ: Од тога дана дечак и вук се нису више растајали и од тада се Растко више ничега није плашио.

Знам, драга публико, да сте одавно погодили  да је овај дечак Растко, онај исти младић Растко Немањић који је, једне ноћи , оставио и оца, и мајку, и браћу, и град Рас,и отишао, пешице, са грчким калуђерима, на Свету гору . Желео је да у потпуности свој живот посвети Богу...

Зато се , у једном манастиру на Светој гори, замонашио и добио име Сава. Постао је први српски архиепископ и просветитељ, а због силнога добра које је чинио људима, остао је као велики српски светитељ, наш Свети Сава.

У народу се вековима преносило предање да је , док је Сава био жив , у његовој близини био и велики  сиви вук, као будни чувар.

(Сви глумци излазе на сцену, ређају се у полукруг, бајку завршавају следећом причом .)

РАСТКО: Срби верују да су вукови хртови Светог Саве и да их он чува. По том веровању, свети Сава им једном годишње, на Савиндан, о вучјим празницима, подели храну за целу годину. Вукове на деобу хране сакупља хроми вук.

ПРЕДШКОЛАЦ 14 ( Мица Црногорац): Некакав чобанин, верујући да су то празна веровања, опклади се са осталим чобанима да ће он на Савиндан провести ноћ на Тршићкој планини.

СТЕФАН НЕМАЊА: На Савиндан, одједном је засијала планина и Свети Сава се појавио на пропланку. Около су завијајући почели пристизати вукови. Чобанин од страха, кад је видео онолику множину вукова, побегне на храст и примири се у крошњи увелог, али неопалог лишћа.

АНА: Свети Сава је делио вуковима неком срну, неком овцу, неком зеца и тако редом.

СТРАЖАР МИЉАН: Када је разделио сав вучји плен, стигао је хроми вук, али већ остао без плена. Немајући му шта дати, Свети Сава му рече: „Ено теби оног човека што је на дрвету“.

АНА: Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом.

ПРЕДШКОЛАЦ 14 ( Мица Црногорац): Хроми вук остаде да чека да чобанин сиђе са дрвета, па да га поједе.Чобанин је увиђао да ће се или смрзнути или постати вучји плен.Зато он намисли да вука превари.

СТЕФАН НЕМАЊА: Свуче свој гуњ, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток који је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток па појури за гуњем, док чобанин скочи са дрвета и побегне у чобанску бачију.

СТРАЖАР МИЉАН: Пошто бачију затвори ,легне да спава. Хроми вук поткопа бачију испод прага, извуче чобанина и поједе га. Седам дана после, чобанин се појави жив у селу Тршићу, али хром у леву ногу.

КРАЈ

Коришћена литература:

Прича без краја- читанка за четврти разред основне школе, Зорана Опачић Николић, Даница Пантовић

Житија светих за младе-Коло-Србски светитељи, Знамење 2010.,Пирот

Стихове писао: Жељко Перовић

Упаковала и уклопила: Биљана Вуловић