ПОЧАСНИ ЧЛАН
УДРУЖЕЊА ГРУЖАНСКИХ УЧИТЕЉА
ДОБРИЦА ЕРИЋ
Добрица Ерић је рођен 22. августа 1936. године у шумадијском селу Доња Црнућа у Горњој Гружи.
Учио је мало школе и много заната, али ниједан није завршио.
Дуго је живео на селу, бавио се ратарством и узгред писао песме, а сада борави у Београду као професионални писац и казивач својих песама, а узгред се бави и ратарством у родном крају.
Био је уредник Полетарца, Душана Радовића, часописа Расковник (са Драгишом Витошевић, такође Гружанином), главни уредник издавачке куће Нолит, главни уредник Српске књиге.....
Пише песме, приче и романе, сарађује у многим листовима и часописима, и често говори своје песме широм земље на књижевним сусретима, школама...
Његови позоришни комади и драмске и хумористичке поеме и серије извођене су на радију, телевизији и у позоришту.
Песме и приче Добрице Ерића ушле су у читанке, антологије, школску лектиру, компоноване и снимљене на плоче и касете, а преведене су и на двадесетак страних језика.
Досад је објавио око тридесет збирки песама, добио много награда и највиша признања завичајних градова - Горњег Милановца, Тополе и Кнића.
Писмо
учитељу
Мом Учитељу, Стојану Живковићу
Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.
Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.
Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.
Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.
Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.
Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.
Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.
Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.
Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!
Дали би косовске кости и божуре
Шумадиjске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!
Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!
Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!
Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.
Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту
И полако се повлачим из боја
Нисам успео да спасем планету
Што лебди у магли нашег неспокоја-
Па сад, разбарушен као храст на ветру
Расипам суво лишће речи с грана
И лутам и певам, усамљен у свету
Као црна овца или бела врана…
Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно
Збогом, господине Учитељу, збогом!
ХВАЛА ДОБРИЦЕ !
Гружански учитељи
Нема коментара:
Постави коментар